AltCtrl. Aleksa. Dimitrije. Zvuk generacije koja ne trpi formu. Highschool rock mantra, hipnotički puls, gitarske žice …
Psihodelični oblak se širi. Ritmovi lagano kucaju, kao tihi nemir u tišini sobe. Opušta, da… ali ne uspavljuje – ne.
Melodija te drži za ruku i vodi, ali ne znaš gde. Možda nikad ne saznaš. Možda nije važno.
Glasovi se preklapaju, sintovi se penju, pa padaju. Gitara… to je to. Ovo je dan u kojem živimo. Minut u kojem stojimo. Sekunda koja prolazi.
Nema granica. Trap i rock. Snaga i melanholija. Težina i lakoća. Kao mladi koji beže od sveta, ali i grade svoj.
Kao grad noću – užurban, haotičan, ali nekako… njihov. Ovaj ritam je ritam sadašnjosti, a i trenutka u kojem se nalazimo.
AltCtrl. Zvuk vremena koje nas guta. Vremena koje nas oblikuje. Vremena koje prolazi, dok mi tražimo melodiju da ga opiše.
Ovo je ta melodija. Možda nije savršena. Ali je prava.
Naslovna fotografija: RTS/ PZE
